Stari Baz - Magična korozija tankera

Foto: Pixabay

Tek je svanulo, a birtija na toj pijaci već je bila otvorena. Ušli smo unutra nakon neprospavane noći koja je bila puna nepredviđenih dešavanja. Naručismo po kafu. Na ovakvim mjestima još uvijek umiju da naprave dobro kuvanu tursku kafu.

Unutra nema nikog, jedino se čuje vlasnikov pušački kašalj. Otpijam gutljaj kafe, palim cigaretu i udahnuvši dim razmišljam o tome kuda idem, na tragu Kantova tri krucijalna pitanja (mada se on ne pita „kuda idem“, ali kao da se upravo to neposredno čini). Sreća, pa je tad bilo lufta za neke životne interpretacije koje su kompatibilne sa „od danas do sjutra“. Žao mi tog čovjeka, kafedžije, nekako je oronuo.

Te noći što je prethodila osvitanju u kafani posvađao sam se sa jako bliskom osobom, zbog gluposti, baš na rođendanu prijatelja sa kojim provedoh najveći dio vremena.  I nekako, ako se dobro sjećam, dao sam zavjet da nikad neću više ni sa kim da se svađam. Ne zbog straha, nego zbog besmisla. Godinama kasnije znao sam štošta da gutam u sebi, trpim preko zdravih granica, a možda sam eto treba da se svađam, da grajem i tjeram svoje. Da budem glasaniji... Na kraju sam prekršio zavjet i počeo ponovo da se svađam, ali to u momentu dok se ova priča dešavala nije bio slučaj. Dobro sam se držao, ali ovaj svijet je tako ustrojen da je nemoguće ne svađati se i ne prepirati se. Ponekad i jako glasno, i to je jako zdravo, da se povremeno ide baš glavom kroz zid.

-Znaš ti su brodovi široki, obično teget boje, kada ih vezuju.... – prijatelj govori, ja čujem tek svaku treću riječ.

-Kako kašlje ovaj čovjek – kažem tiho, gotovo nečujno.

-Jebote – izusti Goran.

Onda smo otišli na novu kafu, bliže moru. On je nastavio da kazuje impresije o brodovima. Tek upisao pomorski fakultet, ja moj batalio i nešto vikendom šljakao, čisto da se radi.

Peto decembarsko jutro, dvije hiljade i neke godine dočekali smo u automobilu, na parkingu kod supermarketa, u gornjem dijelu grada. Onda lutali tako od birtije do birtije, tražeći valjda istinu u učenju predsokratovaca i maštanju o svijetu velikih teretnih plovila i svim njegovim konekcijama – lukama, svetionicima, treminalima…

-Baš ste se glupo posvađali – kaže mi Goran.

-Jebiga.

-Pomirićete se.

-Otkud znam.

-Kad ćeš na brod? – upitah.

-Ne znam, vrati se na faks budalo.

-Jebi se.

Ubrzo su se i ljudi izvukli iz kuća i krenuli u jutarnju šetnju. Pošto smo shvatili da je noć bila jako duga, da se svašta desilo, pozdravili smo se i otišli kućama. Spavao sam tri dana bez problema, a kao da sam mogao 33. Nikad se nisam vratio na studije, drugar nikad nije završio pomorski fakultet, ali su me često progranjali ti njegovi brodovi. Do te mjere da se dešavalo da poželim da obiđem sve značajne luke svijeta i zamišljam sebe kako više živim na vodi nego na kopnu. 

U istoj gradskoj četvrti, nekoliko godina kasnije, u jednoj kafani zamalo se desilo da sam zaista otišao na brod, falio mi je samo taj posljednji, odlučujući korak da sve toksične stvari, ljude, odnose i poslove ostavim na kopnu i lagano im mahnem sa vode. Često žalim što to nisam učinio, ali je kasno, pa mogu samo da maštam o brodovima i da vidim nešto neizrecivo u magičnoj koroziji tankera.