Stari Baz- Tiho radovanje

U gradu je sve mokro od kiše. Niske i visoke zgrade, štandovi i prolaznici se ogledaju u toj na pločnicima sveprisutnoj vodi. I ja se ogledam.

Opet, dobre su umjerene poplave i bezopasne bujice. Dobro je kad izmaknemo šablonu, ili kad šablon izmakne šablonu... ili kad nas prevari ono što smatramo šablonom. Drvo pliva u bari.

Dobro je kada ništa ne čekamo, jer se tada radujemo bez razloga što je jedina prava sreća. 

A kada se otvaraju pravi putevi? Jedino kada skroz prolupamo, i ostanemo u tom nokdaunu dovoljno dugo da kasnije možemo da se oporavimo. I da nonšalantno prihvatimo sebe. Potpuno. Da  se radujemo bez razloga. Da bol smatramo za nešto samo nama svojestveno, i ništa više od toga... e, to znači da smo pravi.

Kasnije... u bilo koje doba... Čitav dan, i dan za danom. Bez povoda, sa problemima koji vise svuda okolo. Radujemo se. Minimalistički. Oblacima i suncu, osmjehu svijeta, tišini.

Neko je jednom lijepo kazao da tišini više pripada nego što inače izgleda.