Džoni Bi Džek – Budim se

 

Ilustracija, Foto: Pixabay

Uz beznadežan uzdah, budim se. Moje oči mi govore da još uvek je noć. Kao po običaju, još jednom ću morati da se borim za svaki sekund sna. Ovo stanje u kojem se nalazim, ova praznina koja raste u meni, me tera da plaćam cenu koja iz noći u noć postaje sve skuplja. Pitanje je koliko će proći vremena dok ona ne postane preskupa. Dok se okrećem na bok, secanja sama kreću da naviru. Bolji dani, u kojima sam još uvek imao glas. Dani u kojima je i ona bila, moja milost koja na samom kraju milosti nije imala. Njena kosa, koja je znala da pleše na mom licu, da me oživi mirisom. Njene oči, u kojima sam i tada trebao da vidim đavola. Ali demone ne možeš videti ako ti pogled ka nebu ide. Pisao sam joj pesme, milosti mojoj. Bila je neizostavni deo svake moje priče, element lepote koja mi je do tada bila nepoznata. Da sam znao tada kakav otrov pijem, ne bih trošio stranice i reči da bi joj večnost dao.

Uz tihi jecaj, budim se. Oči mi govore da skoro zora je. Nekada sam voleo jutra. Beše to jedino doba dana kada sam bio prepušten tišini i svojim mislima. Jutro, to beše pregršt ideja, koje sam uz kafu pažljivo razmatrao. Kafa, ultra slatka, nezdrava, i dim cigarete, samo su davali nov smisao blagim jutarnjim zracima našeg Sunca. U sobi iz koje sam izašao, i dalje se čuje dah moje milosti, koja i dalje plovi, negde u njenim brzim rekama. Ali jutro, to sam uvek bio ja. Mojih pet minuta, za ceo dan mira. Ali sada, sada jutarnja tišina pritiska, jede, ubija. A ideje su zamenili zlokobni glasovi, perverzije moga uma koje me navode da svoju glavu spustim dželatu. Sunce me više ne dotiče, ne osećam toplinu. Samo vetar i kiša pričaju moju priču sada, ali niko je nikada neće čuti.

Uz krik očaja, budim se. Novi dan, i jos jednom proklinjem Boga, ili šta god da već sudbinu mi kroji, što nije dopustio da moj brod konačno potone. Još jedan dan, kroz koji mehanički moram da prođem, da vidim još hiljadu lica do kojih mi stalo nije. Svi su oni deo istog sivila u kom se moj svet utapa. Muka mi je od same ideje života, cigareta za cigaretom gori, u nekom grozničavom nastojanju da sebe što pre gurnem preko ivice. I znam da će moje veče biti isto kao pređašnje. Još jedna litra jeftinog vinjaka, dve pakle Pal Mala, i kiseo osmeh dok razgovaram sa ironijom, mojim jedinim saputnikom. Iskrena želja da moje oči još jednom, samo još jednom, pogledaju oko sebe na ruinu koju zovem život, i da se sklope još jednom, samo još jednom. Možda će večeras Bog, ili ko god mi već sudbinu kroji, da me konačno čuje.

Uz beznadežan uzdah, budim se.