Stari Baz - Rijeka

 

Foto: Mila Vujović

Tata je prije nekog vremena odlučio da se preselimo iz velikog grada u jedno sasvim malo mjesto. To mami u početku nije bilo baš primamljivo, ali je i ona prihvatila da je to dobar korak. Stvari iz naše kuće na Košutnjaku tata je sa prijateljima unio u kamion, kojim je kasnije sve to odvezeno za Crnu Goru. Roditelji, mala sestra i ja smo krenuli odvojeno vozom i čekao nas je dug put ka Podgorici. Prošli put kad je tata bio tamo dočekale su ga velike demonstracije, a ja sam ga pitao zašto me nije poveo, jer sam u Beogradu često sa njim išao na proteste protiv nekog Slobe. Mama se na to malo ljutila, uvijek kaže da je opasno ići tamo. Ipak, tata se vratio živ i zdrav, sa konačnom odlukom da ćemo živjeti na Rijeci Crnojevića.

U vozu sam dobro spavao. Nisam gotovo ni osjetio put, a takođe mi nije smetalo što je kupe bio malo prljav. Stigli smo u Podgoricu oko pola 10 ujutru. Već na stanici čekao nas je taksi i krenuli smo ka Virpazaru. Na Rijeku smo stigli relativno brzo. Ja sam očekivao da ćemo doći tamo brodom, i bilo mi je čudno kad sam jezero i okolne planine vidio iz automobila. Bio sam pospan čitav taj dan i tek su mi roditelji kasnije sve ispričali. Anastasija, moja mala sestra koja je još uvijek beba, plakala je u putu, ali zanemarljivo. Zaspala je vrlo lako, na maminom ramenu i probudila se praktično ujutru.

Kad smo konačno doputovali, tata i mama počeli su poslije kafe da raspakuju stvari. I nije ih bilo previše, jer je stan u zgradi kod Pošte bio skoro namešten. Ja sam se igrao okolo sa Anom i na drugom spratu, ispod potkrovlja gdje je naš stan, upoznali smo prve drugare - Borisa i Natašu.

Njihova mama unosila je ljubičasti lavor sa vešom i bilo joj je drago kad je ugledala sestru i mene i tad nam je rekla da i ona ima dvoje male djece. I tad su Boris i Nataša došli da se upoznamo. Nataša je kao ja, a Boris kao Ana. Tata se ljutio i opominjao me što skačem sa stepenica, dok je mama uzdisala i govorila kako sam jako nemiran.

Onda sam se umorio, ali sam bio srećan što imam prave drugare. Pošli smo da ručamo i da spavamo i bilo nam je divno. Uveče smo svi zajedno čitali večernje molitve sa ocem Davidom i ocem Hrizostomom u Kući Svetog Petra. Oni su monasi, žive u manastiru, nemaju žene i djece. Hrizostom je malko bleckast i nekad ide pijacom i šutira sandalama kamenčiće, a David je tih i miran i nije uopšte glasan. Obojicu ih volim i stalno dolaze kod nas. I mama i tata su srećni, jer imamo mir i lijepo nam je, i ostaćemo ovdje zauvijek.

Ana je beba i tek pomalo hoda, a ja još ne idem u školu, ali znam sva slova. Nećemo morati da idemo u prvi razred u većem gradu, jer na Rijeci ima baš fina škola.